ONA JE HEROINA: Bosanka ušla u svaku radnju i platila sva dugovanja koja ima narod!

Nepoznata devojka išla je od radnje do radnje i otplatila tuđe dugove, iskeširala je više od 6.000 maraka.
Mala, obična prodavnica u mahali ili selu, u savremeno doba globalizacije, suprotno svim ekonomskim logikama, opstaje. Verovatno je Balkan po tome izuzetak. Jedan od razloga što ne gubi interes mušterija jest čuvena “sveska koja trpi veresiju” kupaca finansijski nemoćnih da odmah plate, uglavnom osnovne životne potrepštine. Vlasnici tih i takvih trgovina imaju posebnu definiciju za svoj način rada.
– Mi smo oni koji održavaju socijalni mir u zemlji. Kupci koji nemaju novca u datom trenutku ne mogu otići u velike tržne centre. Dođu nama i upitaju mogu li uzeti robe u vrednosti 100 maraka. Odobrimo im, kupe i ubrzo izmire dug. Sledeći put pitaju za 150 maraka. Damo im i tako se to vuče – kaže Almir Garagić, čija je supruga vlasnica male trgovine u Arnautovićima pored Visokog.
Upravo u tu radnju u četvrtak je došla jedna devojka sa specifičnim zahtevom upućenim zaposlenoj Selmi Kovač, koja se zatekla u smeni.
– Taj 15. jun za mene je najsrećniji ili najtužniji dan. U 16.30 u radnji mirišu topli somuni i daju posebnu čar. Gledala sam na parking kako dolazi auto i izlazi osoba koju nikada nisam videla ni čula.
– Ulazi u radnju i, ne predstavljajući se, pita za vlasnike. Blago, tihim glasom, pita me da li dajemo robu na veresiju, imamo li dužnika i čuvenu svesku. Na moje začuđeno ‘da’ odgovara kako bi želela da je očisti do momenta njenog ulaska u radnju, kako bi svi dugovi bili regulisani. Kod mene šok i neverica. Pitam se da li su to oni dobri ljudi za koje smo čuli da postoje, ali se ne sreću. Svi su mi osećaji bili pomešani, a sveska rešena – priča Selma:

– Odlazi stranac, a toliko dobrog ostavlja iza sebe. Želim joj svako dobro, a u isti momenat razmišljam kako reći mušterijama da nema duga i kakvu će to reakciju izazvati. Kako sam nekome govorila da više nemaju duga, tako su me gledali u neverici. Bilo je suza i zagrljaja od kojih mi se srce cepalo. Neka ovo bude ogledalo da uvek treba deliti i činiti dobro. Neka Uzvišeni nagradi osobu ili osobe najvećom nagradom na oba sveta.
Selma kaže da se nada da će veresija-sveska konačno nestati.
Njenu priču potvrđuje vlasnica radnje i iznosi svoj pogled na nesvakidašnji događaj:
– Kada mi je devojka to rekla, iskreno, nisam mogla da verujem. Uzela sam dve sveske, izašli smo ispred radnje i počeli da sabiramo. Došli smo do cifre od 4.400 maraka. Sve je izmirila do poslednje marke. Meni su suze potekle. Ne mogu reći da mi nije do novca. Odmah sam u sebi pomislila: “Bože, čime sam zaslužila da mi se to desi?” Nije to mala stvar, precrtala sam više od stotinu dužnika. Devojka koja je platila njihove dugove slikala je svesku, pozdravila se i otišla. I kažem: da im dragi Bog da sve što se poželeti može! Zdravlje, pa sve ostalo. Zar još uvek postoje takvi ljudi? Ne mogu rečima da objasnim kako su mene obradovali, a onda mogu misliti kako su obradovali toliki narod – priča i danas iznenađena Habiba Garagić, vlasnica radnje koja posluje od 2007. godine.
Kaže, kako bi kupci izmirili svoja dugovanja, uvek bi ih iznova pravili.
U radnju u tom trenutku ulazi Omer Babić, komšija i redovni kupac. Sluša o čemu razgovaramo i nudi svoje razmišljanje:
– Svaka mu čast! Ko god da je. Neka mu Bog dad još toliko! Ja nisam bio dužan i upisan u svesku, ali mi je drago zbog naroda.
Slična situacija bila je i u narednom selu, Uvorićima. Vlasnica tamošnje trgovine Mirzeta Trako opisuje jedan ramazanski dan koji će ipak imati svoju specifičnost.

– Do mene je došla radnica i rekla mi kako je u radnju ušla devojka i pitala da li dajemo robu na veresiju i upisujemo li je u svesku. Potvrdno sam odgovorila, misleći da ona traži da uzme nešto robe. Od mene je tražila da vidi svesku i da saberemo cifre. Nisam znala kako da se postavim. Ko je ona i šta hoće? Nije mi se ni predstavila. Počela sam da sabiram i kada smo došli do 2.010 maraka, stala sam i rekla da je to to. Nisam dala da nepoznata osoba vidi imena iz sveske, zbog komšiluka. Izvadila je pare i otišla. Ja sam ostala sva izgubljena, u šoku. I sada sam.
Sredovečni muškarca koji stidljivo govori o ovom aktu dobročinstva, ne želeći da se spominje njegovo ime, kaže kako “sada lakše diše i kako će zapamtiti ovaj ramazan”, dižući ruke u znak zahvale Uzvišenome i anonimnom donatoru.
Isto se desilo i u još desetak radnji na teritoriji visočke opšine.
Neke od radnji već su na izlogu istakle poruku onima iz sveske da je njihov dug izmiren. Sada, kažu, čekaju reakcije, a ne sumnjaju da će se tek nagledati sretnih lica.
Takođe, kažu da je devojka išla od radnje do radnje i sve što je htela da kaže o donatoru jeste “da želi da se poštuje volja onoga ko takve stvari radi, i da se obratimo radnjama po celoj opštini”.
I tako ova (ne)završena priča kruži visočkom čaršijom i okolinom, ostavljajući ljude u razmišljanju. Možda joj je to i cilj?